INTERVJU SA ZUHROM OSMANOVIĆ, MAJKOM MIRNESA OSMANOVIĆA
Piše: Senada Bratić
„Njemu je 15. septembra trebalo biti 15 godina a 11. jula je nestao.“
Sastali smo se sa Zuhrom Osmanović, kojoj je u Potočarima 11. jula 1995. godine otet ćetrnaestogodišnji sin, Mirnes Osmanović. Njegove kosti i odjeća su pronađeni 2011. godine. Dotad, Zuhra ga je čekala. Pročitajte naš razgovor sa Zuhrom Osmanović, koja ove godine ukopava i dio kostiju svog muža Azema.
DRAGA ZUHRA, KAKO STE?
Ne spavam, nisam dobro. 11. juli je svake godine težak datum, ali ne samo taj datum. Svaki dan je težak. To vas nikad ne ostavlja.
OVE GODINE JE UKOP POSMRTNIH OSTATAKA VAŠEG MUŽA AZEMA?
Dio njegovih kostiju je ukopan 2007. godine. Sad su pronašli još kostiju, koje će biti ukopane 19. jula. Ljudi koji se budu ukopavali 11. jula…sve je to moj narod, to su moji ljudi. Bili smo zajedno u Srebrenici. To su moja braća, moja djeca…to je sve moje. Ko god je tamo stradao. Mi smo preživljavali tri godine golgotu i strahotu. Sve smo to skupa doživjeli.
MOŽETE LI MI REĆI NEŠTO O SVOJOJ DJECI?
Imala sam Mirnesa i Mersu. Mirnesa su mi uzeli u Potočarima. Nikad ga više nisam vidjela. Pokušali smo da ga pronađemo živog ali niko ga više nije vidio. Mersu sam, eto, dovela sa mnom do Tuzle. Tu smo bile možda tri mjeseca. Onda smo pošle za Austriju. Tu smo bile možda mjesec dana. Nisam mogla ostati. Tada sam bila jako loše. Onda smo došle u Njemačku. Pet godina smo bile u Njemačkoj, nadajući se i za muža i za sina da će ih pronaći negdje žive, i nikad ništa. Onda sam odlučila da krenem za Ameriku. 2007 su mi za muža javili, da su pronašli kosti. 2011. su mi za Mirnesa javili. Te godine su ga i ukopali. Nešto kostiju je falilo, ali bilo je više kostiju kod Mirnesa nego kod muža, Azema. Živim sa tim bolom i sa tim ranama koje nikad ne zamlađuju. Svi mi, koji smo to preživjeli, u svom bolu smo jednaki.
KAKO JE IZGLEDAO TRENUTAK KADA STE MIRNESA ZADNJI PUT VIDJELI?
Sjećam se kad su mi ga oteli iz ruku. Moj je Mirnes imao 14 i po godina. Nije imao punih 15. Njemu je 15. septembra trebalo biti 15 godina a 11. jula je nestao. To nikad neću zaboraviti. Neke stvari čovjek zaboravi ali to se urezalo u mozak i to uvijek tu stoji. Ja sam bila lično sa Mladićem. Ja sam ga lijepo pitala, jer sam čula priče koje su kružile, da odvajaju muške. Moje dijete jeste bilo muškarac ali nije bio vojnik, nije bio velik. To je dijete. Ja sam lično Mladića pitala. Ovako sam Mladića za ruku držala, stavila sam svoju ruku na njegovu ruku. Pitala sam: „Je li istina da ne date djeci, starijima od 15 godina da pređu?“ Odgovorio je: „Nije. Ko je to rekao? Vi širite propagandu. Svi idete. Alijin vas autobus sve vozi na slobodnu teritoriju.“ Nije rekao gdje. Nakon manje od pola sata, meni dijete uzimaju. Ja na slici imam čovjeka koji mi je uzeo dijete. Pokazat ću ti ga. Četnika. Kada kažem četnik, moram da naglasim da se srpski vojnik i četnik razlikuju. Svi su oni Srbi, ali srpski vojnik je bio u uniformi JNA. I moj čovjek je tu vojsku služio, kao i svi drugi, neovisno o vjeri. Četnici su bili bradati, prljavi, maskirani svakojako i jako grubi. Ja sam se okomila na njega. On je pitao: „Koliko ovo dijete ima godina?“ Rekla sam: „Trinaest!“ To sam rekla da bih ga provela. Mirnes je rekao da ima 15 ili 14, slagat ću. Znam da sam ja godinu manje rekla. Rekla sam mu: „Ja ti ga ne dam.“ Vodim s jedne strane Mirnesa, s druge strane Mersu. Oni ga uzimaju. Ja govorim: „Ne diraj ga. Dijete mi je ranjeno.“ Psovao mi je mater i druge stvari. Pita: „Ko ti ga je ranio? Nismo ti ga mi ranili.“ Nisam se htjela raspravljati. Ponavljala sam da je ranjen. Prešla sam na lijevu stranu, ne, ja sve brkam. Prešla sam na desnu stranu, tamo. Mirnesa su povukli na drugu stranu i ništa se više o njemu ne zna. Sjećam se dobro. Srpski vojnik mi govori: “Ne plači.“ Toga se dobro sjećam. Kaže: „Dat će ti ga u razmjenu“. Ja sam pomislila da zaista onda i hoće. Više ništa o njemu ne znam. Mene su uvukli na neki kamion. Popela sam se i to je bilo to. Čega se još sjećam? Viđala sam neke ljude, dok smo prolazili. Ti ljudi su bili goli, svakakvi, puno ljudi, ali ne znam tačno gdje. Mirnes nije bio među njima.
DA LI POSTOJI SNIMAK OSOBE KOJA JE VAŠEG SINA UZELA?
Da. Ja imam snimak i sliku čovjeka koji je uzeo moje dijete. Ja njega tražim a ne mogu da ga nađem. Ne znam mu ime. Slika je izašla i u jednim njemačkim novinama. Kada nam je Matthias Fink, autor knjige, dolazio u BiH i pustio jedan snimak iz Potočara, Mersa i ja smo skočile i prepoznale čovjeka. Vrištale smo: „To je taj čovjek koji nam je uzeo Mirnesa!“ Ja ću ti dati tu sliku. Meni samo treba ime. Znam samo da je sa Ilidže. Drugo ništa ne znam. Neću mu ništa uraditi. Samo hoću da ga pitam: „Šta si mi uradio s djetetom, gdje si ga odveo? Ti si ga uzeo. Gdje si ga ostavio? Ko ti je rekao da ga uzmeš?“ Nije ga uzeo bez razloga. Vjerovatno mu je rečeno da uzme to dijete. Ja tom čovjeku ništa ne mogu. Samo hoću da ga pitam, da znam istinu. Moj Mirnes je bio dijete, nije bio vojnik.
KAKO JE PRESUDA RATKU MLADIĆU UTJECALA NA VAS?
Pročitala sam sve što se desilo. Nisam gledala, jer ne mogu to da ponesem, da ga vidim, da ga čujem. To mi je prevelik stres. Sretna sam što je dobio kaznu ali ne mogu se suočavati s njegovim likom, jer ne govori istinu. Nisam mogla da ga gledam jer je ponosan što je ratni zločinac. Mnoge je ljude naveo da ga veličaju. Za šta? Zato što si ubijao? Da si nekom pomogao, da si nekog spasio, da si spasio tu djecu, ja bih te veličala. Ali, pravda je izašla na vidjelo i na to sam ponosna. Nisu svi Srbi krivi ali on je kriv.
KNJIGA „HRONOLOGIJA JEDNOG GENOCIDA ILI ŠTA SE DESILO SA MIRNESOM OSMANOVIĆEM“ NOSI IME VAŠEG SINA. ZAŠTO JE VAŽNO DA LJUDI, POSEBNO MLAĐE GENERACIJE PROČITAJU KNJIGU MATTHIASA FINKA ILI POSLUŠAJU AUDIO KNJIGU KOJU JE PRODUCIRALA FONDACIJA KONRAD ADENAUER?
Važno je da knjigu poslušaju ili pročitaju mladi ljudi ali i stariji ljudi. Mnogi ljudi neće otići u biblioteku i iznajmiti tu knjigu ili je kupiti ali će možda anonimno poslušati ovu audio knjigu koja će biti dostupna besplatno. Pisati treba. Treba i govoriti o ovome ali se govor brzo zaboravi. Omladina treba da zna činjenice, treba da zna istinu, nebitno kojem narodu pripadaju. Istina je da je moje dijete nestalo. To se desilo. Svjedok je i nišan koji je podignut u Potočarima, u Srebrenici. Svjedok su kosti, njegova trenerka i jedna patika, koje sam vidjela i držala u rukama. Genocid se desio. Veliki zločin se desio. Ja sam ponosna što je knjiga izašla, ponosna sam na Matthiasa Finka, ponosna sam i na izdavačku kuću u Sarajevu koja je pristala da je prevede na bosanski jezik. Ja mislim da knjigu svako treba pročitati ili poslušati – ne zato što nosi ime mog djeteta. Bilo bi dobro da više ljudi piše o onome što su doživjeli, da posvjedoče. Ne želim da se takvo nešto ponovi bilo kome, bilo gdje u svijetu. Mene duša boli za sve ljude koji su iskusili grozote rata. Znam kako je biti bez hljeba, bez vode, bez garderobe. Sve sam to preživjela. Svi u Srebrenici smo to iskusili. Ja sam mislila da nikad više neću vidjeti hljeba da jedem, ni kukuruznog ni pšeničnog. Takvo je stanje bilo u Srebrenici. Bili smo kao nekad davno pračovjek, bez vode, bez vatre. Išli smo u komšiluk i tražili ima li neko da nam da žara, da bi vatru naložili. Teško je pričati o tome. Iz toga smo moja Mersa i ja izašle žive.
DA LI STE POGLEDALI FILM „QUO VADIS, AIDA?“
Nisam ga gledala. Ja sam lošeg zdravlja i kćerka mi je rekla da je bolje da ga ne gledam. Preksinoć sam gledala snimak iz Nezuka i vjerujte, sve mi se vrati. Da li ću pogledati film, to ne znam, ali mislim da je važno da se govori o onom što se u Srebrenici desilo. Meni nije žao da umrem. Da sam bogdo umrla na licu mjesta a da mi je moj Mirnes prešao. Da su moj Mirnes i moja Mersa oboje prešli. Da sam umrla kad sam u Potočarima njegove kosti spuštala – pa za svoje dijete ne žalim umrijeti. Međutim, zbog svoje kćerke neću da se dovodim u situaciju da potpuno obolim mentalno, da moje dijete i moja unučad misle o meni, i da me takvu gledaju, to ne želim. Zbog toga mnoge stvari izbjegavam. Smrti se ne bojim.
DA LI SU MNOGI LJUDI ZABORAVILI ŠTA SE DESILO U SREBRENICI?
Ja plačem kad evropske zemlje obilježavaju genocid u Srebrenici. Dijaspora u Americi se mora pokrenuti. U Ameriku sam stigla 2001. godine. Mnogi naši ljudi u Americi žele da ovo stradanje obilježavamo samo u džamiji. Ja jesam zato da se obilježava u džamiji ali sam i za to da čitav svijet sazna šta se desilo. Gdje god je ko obilježavao genocid u Srebrenici, ja sam bila tu. Teško je. Bolno je. Meni je Srebrenica uvijek u mislima. Ne mogu da to zaboravim. Ja mogu da se nasmijem i da razgovaram s ljudima ali ta slika je uvijek tu. Ne napušta me. Sve se tako lako vrati. Vjerujte, ima Banjalučana koji izađu na taj dan i obilježavaju ga a mnogih mojih Srebreničana nema i mene duša boli. Na obilježavanje u Čikagu dođe nekoliko ljudi iz Srebrenice, od svih nas koji smo tamo. Ja kažem da su svi ljudi koji dođu na obilježavanje Srebrenice moji Srebreničani, neovisno o tome ko su i odakle su. Neka je on iz Prijedora, iz Mostara, iz Višegrada – on je moj Srebreničanin. On dođe i mene zagrli. „Zuhra, došli smo.“ Ja im kažem: „Bogu hvala, vi ste moja Srebrenica“. Ko god dođe, on me razumije, on je čovjek, on razumije moju bol. Bar ja tako mislim. Malo ih je prešlo, ali oni što su prešli ne smiju zaboraviti ono što se desilo. Drago mi je što je genocid priznat, što je donesena rezolucija. Ponosna sam na ono što je Crna Gora uradila. Želim samo da ljudi znaju i da razumiju šta se desilo i da je to pogrešno. Postoje svjedoci i snimci.
NAKON SVEGA ŠTO STE PROŠLI, ŠTA BISTE PORUČILI MLADIM LJUDIMA U BIH?
Poručujem svima da ne mrze, da svakog vole i poštuju i da genocid koji se desio ne zaborave i da ne dozvole da se ikom takvo nešto ponovo desi, nebitno u kojoj zemlji ili gradu. To je jako bolno i jako žalosno. Neka imaju razumijevanja za svakoga, neka ne zaborave šta se desilo u Bosni i Hercegovini, neka pišu istinu, jer to je ono što ostaje.
HVALA VAM. PUNO STE TOGA PODIJELILI SA MNOM, IZ SVOJE DUŠE. NADAM SE DA ĆE OVO MNOGE LJUDE NAVESTI NA RAZMIŠLJANJE.
Ja sam svaki Bajram zapisala koji sam provela bez svog čovjeka i bez svog sina. Svaki rođendan sam zapisala. Čekala sam jedan Bajram, drugi, treći, četvrti, peti… Prošle su tolike godine u kojima sam ih čekala. Od 1995. do 2007. sam ih ja čekala. Nisu došli. Tada su Azema našli. Poslije toga, dalje sam zapisivala svaki Bajram i rođendan koji je bez Mirnesa prolazio. Popila bih kahvu, da rođendan obilježim, iako ga nema. Pa prođe i taj Bajram, a ja opet pomislim, možda će doći na naredni Bajram. Kada su 2011. našli i Mirnesove kosti, prestala sam s tim. Nema više nade. To je to. Često puta me moj unuk podsjeti na njega. Zove se Din. Ja ga često zovnem Mirnes. To je moja duša.
