Forum
Детаљи
Циљ трибине је био да се публици објасни на који начин различите верске заједнице тумаче и прослављају Дан Господњи, с обзиром да није код свих исти дан и како се може наћи додирна тачка слављења тог дана у савременом свету.Организацију ове трибине преузела је Римокатоличка црква, односно свештеник Андрија Анишић који је поздравио све присутне и најавио првог предавача, оца Драгана Стокина, трећег пароха и старешину храма Светог Вазнесења у Суботици.
Отац Драган је говорио о стварању раја у шест етапа, а када је Господ створио свет онда је наступила субота, то јест седми дан. Није битно како се тај дан звао него шта је био, а био је рај. Бог је починуо у тај дан, а човек је падом схватио да је без Бога пропадљив. Христовим Васкрсењем човек разуме да је смрт победива. То је разлог зашто хришћани славе нови почетак, догађај који нас опомиње да се сећамо будућности, наговештај нове твари. Све оно за чим наше биће чезне десило се рано у недељу и отуда ми недељу славимо као празник. Он је нагласио да није превасходно важно не радити у недељу, већ да треба схватити да је то дан који је посећен рају а који се збива у оквиру Литургије. Причешћујући се евхаристијским даровима и на тај начин исповедамо читавим својим бићем и учествујемо као иконе Божје у том догађају који ће се збити, а то је мир и радост у Духу Светом и у вечној заједници са Оцем и Сином.То је православно поимање овог Дана Господњег. „Дакле то је Дан који се посвећује Господу а не дан у који се не ради.“
Након излагања оца Драгана предавач је био његов имењак, велечасни Драган Мухарем, жупник, професор догматике и литургике на Теолошко-катихетском институту суботичке бискупије и уредник римокатоличког листа „Звоник“. Он је говорио о смислу недеље надовезујући се на излагање православног свештеника. Главни извор римокатоличког учења о Дану Господњем је такође у Библији. Установа Седмога Дана је уследила стварању човека и то је крајња круна стварања. Човек иако је врхунац ипак није последње дело Божанског стварања. Први пут се код стварања животиња и човека јавља глагол благословити. Ипак, седми дан је Бог поред благосиљања и посветио. Само је тај дан и благословен и посвећен. Дан починка је изнад човека. Човек је подређен суботи и нема примат у створеном свету. Седми дан је извор благослова свим осталим данима и тај дан је први у Библији проглашен све-тим. Свет значи и бити одвојен и зато је овај дан одвојен. Према нумеричкој симболици старог истока шест је број несавршенства, а седам је број пуноће. Дакле, човек преко починка седмог дана излази из окова своје несавршености. Тада улази у хармонију са светом и Богом. Шест дана човек влада створењима а седми дан је његова граница. Тај дан истиче Божију величину и сувереност којом довршава стварање и слободно се одлучује за престанак активности. Недеља је чин рефлексије над акцијом када све добија свој смисао и пуноћа стварања се открива тек тог дана који симболизује есхатолошки дан. Седми дан је (ре)креација човека на темељу Христовог Васкрсења, завршио је о. Драган Мухарем своје излагање.
Надовезујући се на веома богато теолошко тумачење римокатоличке цркве, представник јеврејске заједнице Томислав Халброр дао је историјску слику развијања тог празника код Јевреја.Између осталог, он је напоменуо да је по јудаистичком учењу закон о Шабату четврта Божја заповест за разлику од хришћанског који другачије говори. Човек се роди са две душе. Једна душа ради шест дана а седми дан има празничну душу као што има празничну хаљину. Субота се разликује од осталих дана. У мишни су записани послови које је забрањено радити у тај дан, а то су, између осталих, сви они послови који су рађени да би се направио пустињски храм (шивење, закуцавање ексера, фарбање...). Треба палити две свеће уочи суботњег дана да би се видело, али не делимично већ потпуно. Забрањена је таква радња која би суботу чинила сличном радном дану. Дозвољено је учити али није дозвољено писати, не сме се ништа носити у џеповима, чак ни кључ.
Четврти, а уједно и последњи излагач био је г. Селмо Дрековић, имам при Мухаџир џамији у Суботици. Говорио је о најсветијем дану код муслимана а то је петак јер је, по Мухамеду, у петак Адам створен, у петак је истеран из раја, а и смак света ће се десити баш у петак. Преведено са арапског, петак значи сакупити и мисли се на сакупљање муслимана једном седмично или молитвени петак. Милостиња је у петак вреднија него другим данима, па је и молитва вреднија у односу на остале дане. Петак је дан показивања Бога својим верницима. Хигијена је јако битна и у тај дан муслиманима је најкорисније да се очисте телесно и поране на место молитве. Што се пре дође на молитву то је и награда већа, тако да онај који порани четири часа пре почетка молитве добиће награду као да је принео жртву у виду камиле. Онај који стигне након њега као да је жртвовао краву, трећи као да је жртвовао кокошку и онај четврти јаје. У овом дану се бришу греси у случају да се помоли у час молитве који је богоугодан, али постоји и укор за оне који три пута намерно пропусте молитву у петак. Петак је муслиманска солидарност па та солидарност треба да се спроведе у дело и треба се молити за улазак у џенет (рај).
Отац Андрија се, као домаћин, захвалио свим излагачима после чега је уследило постављање питања од стране слушалаца. Као и у два ранија сусрета било је веома интересантно слушати о схватањима, веровањима и праксама различитих верских заједница о истом субјекту. Ова трибина је допринела томе да се припадници различитих религија који живе у једном граду боље упознају, самим тим и боље разумеју, да се окупе у једном простору и поразговарају о темама које их интересују али које немају прилику да чују, шта је за једно мултиконфесионално и мултиетничко друштво у савременом свету од непроцењиве важности. Локална самоуправа града Суботице је такође имала своје представнике на овој трибини и свесрдно је понудила организаторима своју салу и за даље скупове, шта показује колико је важно имати ангажовану политику и на локалу.
